I pre 1943. četnici su povremeno sarađivali s Nemcima protiv partizana. Srbija je bila toliko mirna za Nemce da su u njoj krajem leta 1944. držali samo jedan nepopunjeni policijski bataljon.

Herman Nojbaher, austrijski nacista i predratni gradonačelnik Beča, bio je u toku Drugog svetskog rata postavljen od strane Hitlera na poziciju specijalnog izaslanika za Jugoistok u okviru ministarstva spoljnih poslova Trećeg Rajha, a svoju je političku funkciju obnašao u Grčkoj, Rumuniji, Albaniji, Bugarskoj i konačno (i najduže) u Jugoslaviji.

U Beogradu se svesrdno zalagao za prestanak streljanja 50 talaca za jednog mrtvog nemačkog vojnika, što je često neovlašćeno obustavljao i na svoju ruku. Zalagao se i za promenu kursa prema Srbima, te za stvaranje Velikosrpske federacije sastavljene od Srbije, Crne Gore i Sandžaka, i možda istočne Bosne i Hercegovine, zbog čega je u ustaškim i velikobugarskim krugovima bio prokužen kao prijatelj srpskog naroda.

U seriji tekstova o iskustvima ovog nemačkog političara (koji je nakon rata osuđen u Jugoslaviji na smrtnu kaznu, potom pomilovan i oslobođen 1952. godine) koje je opisao u knjizi koja je kod nas prevedena i izdata kao “Specijalni zadatak Balkan” od strane “Službenog lista SCG” 2005. godine, bavićemo se raznim aspektima za koje verujemo da bi interesovali naše čitaoce, a počećemo od trenutno najaktuelnijeg.

SARADNJA ČETNIKA SA OKUPATOROM

Foto: Wikipedia/Socialist Federal Republic of Yugoslavia

Nemci i Italijani su za četnike postali neprijatelj broj dva, piše Nojbaher, zahvaljujući napadima partizana i zbog odbacivanja od strane saveznika zbog čega su “odustali od aktivne borbe protiv okupatora” i bili potpuno “gurnuti u naručje Nemaca” jer su se “samo od njih mogli nadati da će dobiti oružje i opremu”. On napominje da su se i pre njegovog dolaska u Beograd 1943. četnici “protiv Titovih partizana borili ili sami ili zajedno sa nemačkim ili italijanskim jedinicama”, a nakon toga se to dodatno intenziviralo.

“Uskoro posle otvorenog sukoba sa Englezima, nekoliko četničkih vojvoda obratilo se molbom nemačkom vojnom zapovedniku, s ciljem da zaključe pakt o nenapadanju. U novembru 1943. zaključen je pakt Nemaca sa četničkim vojvodama Kalabićem, Keserovićem, Lukačevićem i drugima. U ugovoru je stajalo, da će potpisnici pakta poštovati primirje, da se neće napadati, a od slučaja do slučaja će sarađivati u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, protiv Titovih partizana.”

Foto: Wikipedia/Wehrmacht

Nemci su računali na to da bi četnici u jednom trenutku mogli da okrenu to oružje protiv njih zbog čega su im pomoć davali uglavnom u municiji i sanitetu, i to samo u obimu koji je zahtevala neka zajednička akcija.

U samoj Srbiji, u kojoj je od kraja 1941. godine dominantna snaga bio Draža Mihailović, bilo je prema tome mirno, s obzirom da su četnici obustavili akcije protiv Nemaca. Nojbaher piše: “Ništa bolje ne može da opiše stanje u Srbiji od činjenice da je krajem avgusta 1944. u njoj bila stacionirana samo jedna nemačka borbena jedinica i to jedan policijski bataljon, koji i nije bio kompletan u odnosu na brojno stanje.” Upravo su to bile jedinice koje su, kada su septembra 1944. partizani upali u zapadnu Srbiju, “zajedno sa četnicima” pružile otpor, pre dolaska nemačkih trupa iz drugih delova Balkana iz kojih su tada krenule u povlačenje.

Sve ovo se dešavalo i pored Hitlerove zabrane.

Foto: Wikipedia/nepoznati nemački autor

“Balkanski klanci i gudure su mračne a Glavni štab je bio daleko. Dešavalo se da se usamljenikomandant neke manje nemačke vojne formacije našao u teškoj situaciji i, odjednom, stigla mu je neočekivana i dobrodošla pomoć od neke četničke jedinice; on ju je, razume se, prihvatio. Komunisti su bili zajednički neprijatelji i četnicima i Nemcima. Hitler sam, međutim, bio je strogo protiv takve saradnje, a to se dobro vidi i iz njegove prepiske sa Musolinijem. Firer nije ni kasnije dozvolio, kada je Tito već postao ime i sila, da se sarađuje sa četnicima. Dopustio je i gledao kroz prste samo na povremenu lokalnu saradnja sa četnicima. Čak je i takve dozvole davao veoma nerado.”

Tokom Balkanske konferencije, koja je počela 22. avgusta 1944. u Hitlerovom glavnom štabu, u Istočnoj Pruskoj, Hitler je Nojbaheru rekao: „Da Vam odmah na početku bude jasno, nema ništa od davanja oružja četnicima!” Ovo se odnosilo na Nojbaherov izveštaj sa zahtevomDraže Mihailovića upućenom Nediću. Predsednik vlade Srbije trebalo je da ubedi Nemce da isporuče oružje, kako bi mogao da naoruža 50.000 četnika.

Foto: Wikipedia/Muzej Istorije Jugoslavije

Saradnja sa Italijanima je praktično postojala od samog početka okupacije, a poznat je izraz “legalizovani četnici”, to jest oni koje su hranili, plaćali i naoružavali Italijani (kasnije i Nemci). Stepen kolaboracije četnika i okupatora, bilo italijanskog bilo nemačkog, najbolje ilustruje sledeća anegdota koju prenosi Nojbaher:

“Jedan četnički vođa upravo je primio vest da je dobio odlikovanje za hrabrost od kralja i to zbog zasluga u borbi protiv okupatora. Kada je primio tu vest, baš je boravio kao gost kod italijanskog komandanta sa kojim je u to vreme sarađivao u borbi protiv crvenih partizana. Kada je italijanski komandant doznao da je četnički vojvoda primio visoko priznanje od kralja, nije propustio da mu čestita, a šljivovica, koja je uvek prisutna na jugoslovenskom tlu, pobrinula se za dobro i svečano raspoloženje.”

Foto: komunistisrbije.rs

Postavlja se pitanje, zbog čega su pripadnici JVuO sarađivali sa okupatorskom vojskom Italijekoja je stajala iza marsejskog atentata na kralja Aleksandra, kome su bili zakleti na vernost, isa nemačkom vojskom čija je avijacija sravnila Beograd sa zemljom, streljala 50 talaca za svog jednog mrtvog vojnika, narod zavila u crno, zemlju rasparčala i podržavala ustaški režim koji je poklao 750.000 Srba.

Na ovo pitanje Nojbaher odgovara: “Plan nacionalista bio je sledeći: dokle god su nemački i italijanski okupatori u zemlji, da se od njih na ovaj ili onaj način dobije što je moguće više oružja. To je bio jedini razlog zbog koga su četnici, povremeno, sarađivali sa okupatorom. Niko od nacionalista nije imao nikakve simpatije za ratne ciljeve okupatora i niko od četnika nije bio spreman da se bori za ratne ciljeve Nemačke ili Italije.”

Nojbaher je sa svoje strane, međutim planirao da iskoristi ovu i ovakvu motivaciju i postojanje zajedničkog neprijatelja i da uz pomoć četnika iz Crne Gore istisne Titove partizane te time stvori antikomunistički blok koji bi se sastojao od Velikosrpske federacije i Albanije.

Foto: Wikipedia/Muzej Istorije Jugoslavije

Ipak, iako Nojbaheru nije uspelo da Hitlera ubedi u formiranje Velikosrpske federacije veliki je broj četnika ostao (ma koliko možda prinuđen okolnostima) saveznik Nemaca do samog kraja, kada su se marta i aprila 1945. na prostoru Trsta sakupile jake snage naoružanih pripadnika JVuO dr Jevđevića i popa Đujića, ali i ljotićevih dobrovoljaca, sa kojima su uspostavili nejasno definisani front protiv partizana.

DRAŽA

Dragoljub Mihailović je promenio kurs u odnosu prema Nemcima zbog komunista ali i zbog Engleza koje kritikovao zato što pomažu partizanima (“oni su moji smrtni neprijatelji i danas i sutra”). Takođe, tvrdi Nojbaher, odbio je da sprovodi vojne akcije i sabotaže protiv okupatora, upozorivši ih da takve aktivnosti dovode do streljanja talaca i paljenja i uništavanja sela. “Poslednji razgovor između Draže Mihailovića i engleskih oficira vodio se nedaleko od Užica”, piše ovaj Hitlerov diplomata. “Nisu sedeli za zajedničkim stolom, nego odvojeno, svako za svojim.”

Nakon toga se okrenuo Nemcima iako se suzdržavao od ličnih pregovora sa njima i “ostao protivnik okupatoru i veran Saveznicima“; u svojim šifrovanim porukama osuđivao je sebipodređene komandante zbog takvog ponašanja i nazivao ih je izdajicama. “S druge strane, ja ne sumnjam u to da se on nadao da će od ovih ‘izdajica’, koji su sarađivali sa nemačkim Vermahtom, moći da dobije što je moguće više oružja”.

Foto: Miloslav Samardžić/Album Đenerala Draže

Službene veze Nedićeve vlade sa Glavnim štabom đenerala Mihailovića uspostavljene su uvođenjem u vladu jednog Dražinog pristalice. Kako tvrdi nemački diplomata, u avgustu 1944. došlo je do susreta Nedića i Draže Mihailovića: razgovarali su u prostoriji koja je bila potpuno zamračena kako ni jedan ni drugi ne bi mogli da tvrde da su se sreli.

Premda je Draža Mihailović, kaže Nojbaher, bio impresioniran nemačkim vojnim podvizima sa sigurnošću je računao na to da će Nemačka izgubiti rat. “On je ostao neprijatelj okupatoru, koji je, zbog Titovog uspona, postao njegov neprijatelj broj dva. Namera četničkog vođe bila je ova: da se, kada započne nemačko povlačenje, bez borbe dokopa nemačkih strateških pozicija i da se na njima utvrdi. On se spremao za konačan obračun sa Titom.”

To međutim, nije mogao da objasni narodu. “U svakodnevnom životu ovako podvojeno držanje moralo je da šteti njegovom pokretu i da ga slabi, jer takva politika ne može lako da se razume i propagira. Srbima nije mogao glasno da kaže: ‘Nemojte da se mnogo brinete! Od glupih Nemaca ja hoću samo da uzmem oružje, kako bih uz pomoć njihovog oružja mogao da ih isteram iz zemlje!’”

Foto: Miloslav Samardžić/Album Đenerala Draže

Tokom Dražinog sukoba sa Englezima, Nojbaheru je stigla ponuda da se sretne vođom četnika i premda je od Hitlera dobio dozvolu do susreta nikada nije došlo, iako su ostali u vezi preko posrednika. Njegov poverljivi čovek čak je tri puta bio u Dražinom Glavnom štabu, a kada mu se vođa četnika početkom 1945. obratio sa direktnom molbom za pomoć u naoružavanju jedinica, nekoliko dana je imao i direktnu radio-vezu sa Dražom koji je u to vreme bio u Bosni.

Dražin kontakt sa njim, sa žaljenjem ističe Nojbaher, bio je jedan od razloga zbog kojih mu je Vojni sud u Beogradu izrekao smrtnu kaznu. On kaže da se ponudio da mu bude svedok, ali da Tito to nije prihvatio jer bi njegova “izjava bila neupotrebljiva za proces koji je za vlast u Beogradu bio od najveće propagandne važnosti”.

O odnosu sa Dražom Mihailovićem, koji je po rečima samog specijalnog izaslanika veoma cenio njegovu borbu da se prestane sa streljanjem talaca u Srbiji, najbolje govori ova anegdota: “Jednom sam primio poziv da dođem, nedaleko od Topole, na degustaciju vina. (…) Jedan moj saradnik odgovorio im je da verovatno neću doći jer je to četničko područje i niko ne može da pruži potpunu garanciju za bezbednost gospodina specijalnog izaslanika za Balkan. Ovaj odgovor otišao je preko četničkog vojvode Kalabića, Mihailoviću. Draža je, takode preko Kalabića, poslao sledeći odgovor: ‘Mi znamo koliko srpske krvi dugujemo Nojbaheru. Zato će on, na području u kome ja komandujem, putovati ne kao ministar, nego kao princ. Ako Nojbaher želi, staviću mu na raspolaganje, kao telesnu gardu, konjicu, a biće obučeni u srpsku narodnu nošnju!’”.

Scan: Wikipedia

O Draži zaključuje: “Način na koji je Draža bio ostavljen na cedilu od svojih ranijih prijatelja sa Zapada, koji su, prethodno, godinama po čitavom svetu širili njegovu ratničku slavu, učinio je da je njegova propast postala tragedija. Dugoročno gledajući, Zapad neće moći da se beskonačno poziva na Dražinu ‘saradnju sa neprijateljem’. Taj argument je jeftin i neistinit i zato ga treba odbaciti”.

Sve, očito, zavisi od ugla gledanja.

SUSRET SA ĐURIŠIĆEM

U novembru 1943. Nojbaher je saznao da je u Beogradu uhapšen Pavle Đurišić – inače saradnik Italijana u borbi protiv komunista koji je od strane Nemaca otpremljen u zarobljeništvo posle antipartizanske operacije “Vajs” – koji je sa nekoliko saboraca pobegao iz logora u Poljskoj i do srpske prestonice stigao peške. Na njegovu intervenciju, on je oslobođen.

Nojbaher ovako opisuje njihov sastanak:

Foto: Wikipedia/Dokument sa suđenja Dragoljubu Mihailoviću

“U moju kancelariju ušao je mlad, snažan čovek srednje visine, na kome su se videli znaci napora koje je podneo prilikom nedavnog bega iz poljskog logora. Videlo se da već dugo nije bio kod frizera. Seo je na ponuđenu stolicu i posmatrao me mirno svojim velikim tamnim očima. Obratio sam mu se ovim rečima:

– Gospodine kapetane, poznat mi je vaš slučaj. Vama je na nezakonit način bilo oduzeto oružje i bili ste zarobljeni. Veoma dobro znam da ste Vi srpski i crnogorski nacionalista i da se niste borili za nas. Znam veoma dobro da se Vi nikada nećete boriti za Nemačku, ako uopšte želite da nastavite borbu. Sve zavisi od Vas. Vi ste sada slobodan čovek i možete da idete kuda god hoćete.”

Đurišić, iznenađen, zamolio ga je da oslobodi i one koji su sa njim pobegli iz logora a potom i šest stotina njegovih boraca koji su zajedno sa njim bili razoružani.

Foto: Wikipedia/Wilhem Keiper, The Trial of Dragoljub-Draža Mihailović

Na Nojbaherovu konstataciju da će ga Đurišić kompromitovati ako nastavi da se bori protiv Nemaca, ovaj mu je ponudio svoju porodicu kao taoce. Nojbaher je odbio, ali ga je zamolio da prestane sa paljenjem muslimanskih sela.

– Možete li mi obećati da ćete obustaviti rat protiv muslimana? Vaš stav je anahronizam, koji potiče još iz proteklih vekova, kada su se vodile borbe sa Turcima. Pa, ti muslimani su takođe Srbi!

– Ko je musliman, taj nije više Srbin! Mogu da Vam, međutim, obećam, da ih više neću dirati.

Đurišić je očito na njega ostavio snažan utisak pošto mu posvećuje dosta prostora, verovatno se bazirajući na onome što su o njemu pričali Nemci koji su ga upoznali na bojištu. “U toku vojnih operacija on je uvek išao prvi, ispred svojih vojnika: u ruci je držao štap, za pojasom je nosio pištolj, izgledalo je da ga se pucnjava, koja je besnela pred njim, uopšte ne tiče. Uskoro je nastala legenda da ga metak neće, odnosno da je neranjiv, što mu je donelo još veću popularnost, a mladi ljudi su još više hrlili u njegove redove. Jedan Albanac, koji je zbog krvne osvete pucao u Đurišića demantovao je tu legendu: on je pucao u prsa četničkom vojvodi, koji se brzo oporavio od rane koja mu je probila pluća.

Foto: Miloslav Samardžić/Album Đenerala Draže

On je bio pravi Crnogorac iz prošlog veka. Politika ga nije interesovala, a do političara nije mnogo držao. Njegovo zanimanje, njegov poziv bio je: uvek, i dan i noć, da bude junak Crne Gore. On je vodio krvav gerilski rat protiv partizana. Ali, i kod mnogih partizana je takođe, postojala ista želja i to uprkos svoj komunističkoj ideologiji. U toj crnogorskoj herojskoj tradiciji, dok je besneo okrutan građanski rat, uništeni su mnogi mladi životi.”

Iako je Nojbaheru, kako piše, bilo jasno da bi Nemci Đurišiću ponovo postali neprijatelj broj jedan da je došlo do invazije zapadnih sila na Balkan, on se povlačio iz Crne Gore zajedno sa okupatorom, pa čak i vodio borbe protiv partizana ne bi li nemačkim trupama olakšao evakuaciju.

Sudbina znamenitog četničkog majora, ipak, nije bila nimalo lepa. Nojbaher piše: “Kasnije jePavle Đurišić sklopio ugovor sa ustaškim trupama Ante Pavelića, da bi mogao da prođe sa svojim jedinicama kroz Hrvatsku i Istru. Tamo su se već nalazile i druge četničke jedinice, kao i ljotićevi dobrovoljci. Ustaše, za koje su do poslednjeg trenutka glavni neprijatelj ostali pravoslavni Srbi, nisu ispoštovali dogovor, postavili su mu zasedu i pobili jedan deo njegovog odreda. Svi četnički oficiri bili su uhvaćeni i ubijeni. Pavle Đurišić bio je, zajedno sa nekoliko svojih drugova, spaljen.”

KAKO MU JE DRAŽA SPASAO ŽIVOT

Foto: Miloslav Samardžić/Album Đenerala Draže

Jeseni 1945. godine Nojbaherovoj ćerki se u Beču obratio nepoznati Amerikanac sledećim rečima:

„Vi ste 1944. bili u Beogradu. Video sam Vas svojim očima. Bili ste u društvu sa svojim ocem. Gledali ste neku operu i to napolju, pod otvorenim nebom. Nosili ste čarape, a ispod njih se videla mala krvava rana. Da li se sećate?

U to vreme ja sam pripadao Američkoj vojnoj misiji pri Štabu Draže Mihailovića. Hteli smo da izvršimo atentat na Vašeg oca. Sve što je bilo potrebno za tu akciju već smo pripremili. Vi se sigurno sećate kako je izgledao prilaz vili u kojoj je stanovao Vaš otac? Tamo se nalazila gusta ograda od žbunja. Sa tog mesta bilo je planirano da se puca na Vašeg oca.

Ovo bi bilo i urađeno, da Draža Mihailović nije bio protiv te akcije!”

(Napomena: Svrha ovog teksta nije da dosegne objektivnu istorijsku istinu – pošto se do nje može doći samo totalnim uvidom u apsolutno sva dokumenta i svedočenja, što prevazilazi moć jednog novinskog članka – već da domaćem čitaocu predoči lično iskustvo i mišljenje osobe koja je bila akter događaja o kojima je reč. Neka od tih iskustava ne mogu biti osporena, dok o stavovima i tumačenjima događaja uvek može biti polemike.)

(V. V.)

Diwan magazin