Bitka za Kupres - info iz prve ruke

oružana sila koja je omogućila opstanak Bošnjaka i BH protiv domaćih pobunjeničkih vojski i susjednih agresorskih vojski

Bitka za Kupres - info iz prve ruke

PostPostao/la Smail Aga Cengic » Pet stu 03, 2017 12:04 pm

windows7sevn.org Facebook Share
Novinar Dušan Marić iz Velike Plane je od 1992. do 1995. komandovao izviđačko-diverzantskom četom 7. kupreške motorizovane brigade VRS, rodjeni brat predsjednika opstine Kupres u toku rata, napisao je knjigu "Sinovi Vitoroga". Evo malo odlomaka:


Ратни дневник, 1. новембар 1994: Купрес напало и 5.000 припадника ХВО-а

Облачан, не много хладан дан. Четрнаести дан муслиманске офанзиве на Купрес и исцрпљујућих битака са вишеструко надмоћнијим непријатељем.

Муслимани су наставили са нападима на свим правцима. Интензитет напада кулминирао је око подне. Стајао сам на Великој Плазеници, највишој тачки на купрешком ратишту, посматрао фронт који се испред мене простирао као на длану и ослушкивао застрашујући одјек битке.

Мјешао се звук дејства на хиљаде пушака, митраљеза, бомби и граната….Битка је била таква да се по диму који се дизао изнад шуме линија могла погледом пратити од Плазенице до Кукавичких врата.

У два сата послије подне, у јеку најжешће битке против муслимана, услиједио је жесток артиљеријски напад хрватске војске из правца Томиславграда на положаје ВРС на јужном и југоисточном дијелу Купрешке висоравни.

Укупна јачина снага на простору Купреса у овом тренутку је око 2.000 војника. У питању су снаге великог борбеног искуства, свјесне стратешког значаја Купреса и имају за циљ задржати га по сваку цијену.

Због захтјева фронта према муслиманима, у Равном су биле остављене симболичне снаге ВРС, јачине једне чете, које су се, уз активан отпор, око 16 часова, повукле у правцу Рилића и Купреса.

Због новонастале ситуације наређено је да кључко-вуковски батаљон, који се нашао у клину између Хрвата и муслимана, под окриљем ноћи напусти Бућовачу и Вуковско и повуче се на линију Кукавичка врата – Козја глава. У три сата иза поноћи, 2. новембра, командант батаљона је обавјестио команду бригаде да је извршио задатак.


Након јучерашњег формирања Тактичке групе 1, на правцу према Вуковску, муслиманска команда је на десном крилу формирала и Тактичку групу 2, у коју су ушле 305. и Гардијска бригада, са задатком да наставе нападна дејства на Демировац (који брани чета Прве бањалучке противоклопне бригаде) Криж, Семешницу (које брани борбена група под мојом командом) и Јаворак и Јаворов под (које брани јединица из Шипова).

На Привији и Малим Вратима није било већих пјешадијских борби. Разлог је вјероватно синоћ постигнути хрватско-муслимански договор по којем муслиманске јединице морају да се зауставе на линији Демировац – Мала Врата – Мала Плазеница.

Непосредно прије састанка, који је одржан у фабрици Алуминка, стигла је вијест да су Хрвати напали Купрес.

Караџић се прво обратио Митру Марићу, предсједнику општине Купрес:

„Марићу, можеш ли да успоставиш контакт са Хрватима? Имаш ли телефонску везу са њима“?

„Контакт са њима могу да успоставим само преко ‘вруће линије’, између наше војне команде у Купресу и њихове у Дувну. Али, само кад ми то војска дозволи“.

„Иди, позови их и реци им да прекину са нападом. Нисмо се тако договорили. Пренеси им, ако одмах не прекину са нападом, да ћемо им Дувно и Ливно сравнити са земљом. Чекаћу те да ми пренесеш њихов одговор“.

„Разумијем предсједниче“.

Присутнима је уши „запарала“ реченица: „Нисмо се тако договорили“.

Марић одлази у Купрес. У команди 7. бригаде га обавјештавају да је „врућа линија“ са Хрватима у прекиду, да Хрвати јаким снагама нападају и напредују на цијелом фронту.
“Buncaju ljudi i postaju umorni od života kad nemaju pred sobom neki cilj prema kome bi upravili svaki svoj napor i svaku svoju misao.” Marko Aurelije
Avatar korisnika
Smail Aga Cengic
 
Postovi: 790
Pridružen: Sub kol 23, 2014 11:39 pm
Lokacija: U carevoj bašči

Re: Bitka za Kupres - info iz prve ruke

PostPostao/la Smail Aga Cengic » Pet stu 03, 2017 12:28 pm

Ратни дневник, 2. новембар 1994: Да би избјегла опкољавање ВРС напустила Купрес

Од девет часова настављена је здружена муслиманско-хрватска офанзива на цијелом купрешком ратишту, широком преко 50 километара.

Тачно у десет сати муслимани нападају српске положаје на Буковачи. Још силовитије него што су прије два дана нападали на Привију. Након десетак минута Граховљани напуштају ровове. За Граховљанима се повлаче и Шиповљани. То су војници којису претходних дана дезертирали из бригаде. Војна полиција их је ухапсила у Шипову, довела у затвор у Купресу, а јуче упутила на Буковачу. Положај на Буковачи посљедњи напуштају преостали Благајчани и бригадни диверзанти. У повлачењу Милан Кнежевић је заробљен. Војску која се повлачи са Буковаче дочекује корпусна војна полиција и на задњим рубовима шуме формира нову линију одбране.

На источном фронту најжешће борбе воде се за врх Стожера (Врана 1.758) и у шуми изнад Купрешких врата. У шумама према Вуковску (Кукавичка врата), дошло је до спајања лијевог крила муслиманске и десног крила хрватске војске. Здружени непријатељ све више стеже обруч око Купреса.

Изузетно је тешко стање на линијама фронта, посебно на дијелу према Вуковску и Рилићу, гдје команда не успијева да увеже линију и организује одбрану. Деморалисани борци скрпљени из разбијених јединица нити виде сврху даље борбе, нити представљају снагу која би могла да пружи озбиљнији отпор силно мотивисаном и вишеструко надмоћнијем непријатељу.

У Олову пункт војне полиције. Испред пункта сусрећемо чету из Грахова, која је побјегла са положаја у Рилићу.

У команди затичем команданта Другог крајишког корпуса генерала Грују Борића, команданта 7. бригаде Ракића, безбједњака капетана Брану Анђелића…Дежурни је капетан Ристић. Праве план одбране према Хрватима. Генерал Борић ми објашњава да је испред Купреса, на узвишењима код Поганца, направио бедем од прага и тенкова, па шта бог да. Каже: „Имаће усташе сутра Косово“.

Проблем је што на том сектору немамо успостављену пјешадијску линију, која би требала да буде испред оклопа. Пада одлука да су линија успостави правцем Брда – брежуљци код бензинске пумпе испод Чајуше. Генерал наређује да се на извршење тог задатка пошаље јединица из Гламоча. Прекидам га и кажем да сам ту јединицу прије пола сата срео у Злоселима.

Невјерица, псовке….Генерал, више за себе, пита шта је са Граховљанима. Кажем да су прије пола сата отишли према Злоселима. Наређује да се у потјеру за бјегунцима пошаље војна полиција, а да се у сусрет Хрватима упути кључко-вуковски батаљон. Суочен са чињеницом да не може да рачуна на чете из Гламоча и Грахова, скраћује линију одбране и помјера је ближе Купресу.

Одређује да се батаљон распореди линијом Поганац – узвишења између Злосела и Чајуше, дакле на простору на којем су већ била распоређена оклопна средства. Мислим да није прошло ни 15 минута када је неко ушао у оперативну салу и јавио да Кључани, који су се одмарали у згради Гимназије, управо напуштају град. Безбједњак Анђелић журно устаје и одлази, да покуша да их заустави.

Послије пола сата враћа се смркнут. Каже, не вриједи, нема од њих ништа. И ако их вратимо, џабе их враћамо. Исцрпљени, огорчени…. Ракић смркнут нервозно хода и углавном ништа не говори. Често излази из сале и враћа се назад.

Након тога сам отишао у зграду општине. Ходник крцат припадницима полиције, чија јединица се бори на Купрешким вратима. Дошли да се мало одморе. Под пуном ратном опремом, блатњави, седе по ходнику и канцеларијама. Неки видно под утицајем ракије. Огорчени. Главна тема: издаја Купреса. Псују Караџића, Младића, Милошевића….Међу њима видим Славка Марића, мог првог комшију.

Прву ратну жртву на Купресу.Када су 3.априла 1992. године Хрвати напали Доњи Малован, Славко, Радован Дувњак и Скерло Канлић су из Купреса у аутомобилу пошли према Маловану, да виде шта се догађа.

Прије маловањске Привије, код кафане Ране Марића, Хрвати су их дочекали ватром. Једва су сачували живе главе и у изрешетаном аутомобилу, на фелнама, вратили се у Купрес. Славко и Скерло су тешко рањени. Славка је метак погодио у груди.

У једној канцеларији затичем свог брата Митра Марића, који је предсједник општине, Ђуру Ракиту, команданта Специјалне јединице ЦСБ Бањалука и још неколико општинских функционера.

Питају ме шта има ново у команди.

Преносим да су три јединице самовољно напустиле Купрес, али да је став да се град брани. Ракита прича да су се данас на Купрешким вратима водиле борбе прса у прса, да су муслимани нападали у таласима, „као да су дрогирани“. Али је убјеђен да би само мала појачања у људству била довољна да сломимо све њихове нападе.

Поново се враћам у команду. Не журим да се вратим на Плазеницу. Битно је да стигнем прије зоре. Занима ме шта ће бити са Купресом.

У команди затичем Саву Цвјетиновића из Бијељине. Високи официр полиције РС, под чијом командом су и „Пантери“. Обојица смо изненађени овим сусретом. Познајемо се из Студентског града у Београду. Били смо добри другари. Нисмо се видјели четири године. Љубимо се.

Добијам информацију да је стигао телеграм од Ратка Младића, у којем командант Главног штаба ВРС наређује да се Купрес брани до посљедњег човјека. Јетко примјећујем да би било много боље да је умјесто телеграма послао једну бригаду.

Касније ми Ракић објашњава да у телеграму нема поменуте наредбе, већ да њиме Младић само похваљује Седму бригаду и остале јединице на истрајности којом бране Купрес.

Сазнајем и да је Ракић у току вечери појединачно разговарао са командантима свих јединица, од Малих врата до Стожерца, и са њима договорио поступак и правац повлачења јединице са положаја и из Купреса. Ако до тога дође.
Атмосфера као пред погреб. Лица смркнута. Стално се разматрају нове варијанте одбране, али у ваздуху виси чињеница да одбрана није реална.

Поноћ је прошла, ближила се зора која није могла донијети никакво добро. Чекали смо је у сендвичу широком неколико километара, између двије војске.

Мислим да је било око два сата и 30 минута када је генерал Борић сјео за сто на којем се налазила оперативна карта и позвао све да сједну. Питао нас је шта мислимо. Иако сам био најмлађи и по годинама и по чину јавио сам се први.
Предложио сам да војску у току ноћи извучемо из града, на брда иза Злосела.

Борић ме је гледао помало изненађено.

„Дуле, зар ти који си се толико, и као новинар и са пушком, борио за Купрес сада предлажеш да га напустимо?

„Нажалост, немамо избора. Према Хрватима немамо линију. Тенкови нису довољни. Простор од Поганца до Кукавичког језера је празан. Хрвати ноћас могу да уђу у град. Муслимани су ушли у Ратковине. Хрвати имају отворен пут испод Јарма према Злоселима. Можда сутра осванемо у обручу. Кажете да немамо довољно граната, да у тенковима нема горива. Можемо да имамо стотине мртвих. Ако се извучемо из града и скратимо линију имамо шансу да бар останемо на Купрешкој висоравни.

По реакцијама и погледима присутних закључујем да нисам открио Америку, да је напуштање Купреса неминовност о којој су они већ разговарали и да је ова консултација ко зна која по реду данашња размјена мишљења на ту тему.
Саво Цвјетиновић каже да је напуштање Купреса једино разумно рјешење.

„Предлагао сам да се много раније повучемо из Равног и Вуковска. Да смо то учинили два дана раније, имали би времена да се утврдимо на Привији и Црном Врху. Међутим, чекали смо посљедњи тренутак, повукли се на ту линију, кад већ није било времена да ту организујемо озбиљну одбрану.

Генерал га прекида.

„Ти знаш да Главни штаб није дозволио повлачење из Равног и Вуковска. Тражили смо, нису дозволили.

„Требали смо се повући и без њихове дозволе. Немојте да поновимо грешку. Ако се сада повучемо из Купреса имамо шансу да до зоре организујемо какву-такву одбрану изнад Злосела. У супротном, велике су шансе да сутра будемо портпуно разбијени као војна снага. Толико да ће нас усташе и Турци гонити до Шипова.У случају да опстанемо изнад Злосела и на Плазеници, можда ће нам се поново указати шанса да повратимо Купрес. Али ако нас потпуно збаце са Купрешке висоравни у Шипово, то ће бити заувјек збогом Купресу.

Ракић смркнут ћути, устаје и шета по просторији. Није проговорио ни ријеч.

Ћути и генерал. Устаје, излази из сале и одлази на спрат.

Враћа се послије десетак минута, диже слушалицу телефона и неком говори: „Прелазимо на план Б“. Након неколико тренутака додаје: „Ја сам тако одлучио“.

Спушта слушалицу и гледајући нас као осуђеник каже да напуштамо Купрес.
Не знам због чега, али лакнуло ми је.

Беспотребно је објашњавати колико су ти тренуци били мучни. Генерал Борић, частан човјек и официр, доносио је одлуку о напуштању најважнијег положаја у зони одговорности корпуса којим је командовао.

Командант бригаде Ракић је морао да напусти простор који је бранила његова бригада, након седмомјесечних борби са муслиманима. Као и већина војника из Бањалуке, Шипова, Кључа и Мркоњић Града сродио се са Купресом и Купрешанима. Треба сутра живјети са теретом официра који је изгубио чувени, стратешки важан, Купрес и погледати људима у очи.

Тешку ситуацију им је вјероватно бар мало олакшавало то што и ја, једини присутни Купрешак, сматрам да је напуштање Купреса једино рационално рјешење.

Генерал узима графитну оловку, повлачи линију до које војска треба да се повуче и излази из просторије. Видим да је повучена линија од Демировца и Маглаја на Великој Плазеници, преко Машета, брда између Растичева и Сухове и даље, преко Благајског поља, према Хрбљини. Упозоравам да је генерал погријешио. Линија треба да иде по брдима изнад Злосела. Код Машета је немогуће направити линију која би се могла бранити и ми би морали да се повучемо најмање до Матића брда и Крченика. Јер ако изађу на брда изнад Злосела Хрвати ће Растичево и Благај имати као на длану, пјешадијском ватром ће тући сав простор којим се може прићи евентуалној линији на Машету, узвишењу на којем се налази католичко сеоско гробље са капелом.

Узимам оловку и повлачим нову линију, преко брда изнад Злосела. Оперативни официр капетан Ристић љутито устаје и покушава да ме одгурне од карте, псујући ми мајку. Каже: „Ко си ти да исправљаш оно што је генерал одлучио?“.

Њега игноришем, а Цвјетиновићу и Анђелићу објашњавам да је генерал вјероватно погријешио, јер не познаје терен. Јесте командант корпуса, али не познаје свако брдо од Бихаћа до Купреса.
Драган ме чека испред команде. Кажем му да напуштамо Купрес.

Одлазимо у општину, да вијест саопштим брату. Сударамо се на вратима канцеларије. Зове ме у другу просторију.
Саопштава ми сљедеће.

Славко Марић је у међувремену ишао у станицу полиције.

Био је код дежурног у станици, када је дошао Ракита и телефоном позвао своју јединицу на Купрешким вратима. Рекао им је: „Молим вас тихо, да они преко пута ништа не чују. Узмите све своје ствари и крените према тунелу. Од тунела према Купресу, па према Благају. Ја ћу вас тамо чекати.“

Послије тога Ракита је дошао овдје у општину. Пита ме: „Предсједниче, имаш ли ти појма шта се догађа?“
-Немам.

-Купрес је предат. Повукли су ми тенк и прагу са тунела, а нису ме обавјестили. Зар ти ниси у вези са генералом?

-Нисам.

-Молим те отиђи код њега, ја сам се посвађао са њим. Не могу да вјерујем да ћемо напустити Купрес.

Препричавам Мићи шта се догодило у команди.

Журно одлази према команди. Стижем га и скрећем му пажњу да упозори Борића да војска не смије да се повлачи до Машета и Растичева, јер онда пада и Благај, губимо све.

Враћа се послије двадесетак минута.

-Када сам ушао у оперативну салу, генерал је рекао да Ракић, он и ја идемо у Божину канцеларију. Горе ми је саопштио да је донио одлуку да повуче војску из Купреса до Растичева, јер не може да одбрани садашње положаје.

Каже: „Не могу дозволити да сутра изгубим 300 људи“.

Питам га да ли има сагласност Главног штаба.

Одговара ми да нема, али да има право да сам донесе такву одлуку.

Док прича, Мићи иду сузе. Плаче се и мени, али некако сам отупио, нема суза.

Поздрављамо се.

Зове ме да се вратим.

„Никад ти то до сада нисам рекао, плашио сам се да не баксузирам, али сад морам. Чувај се. Видиш да је све ђаво однио, све ово што смо радили било је узалуд. Толико људи нам изгину и види шта се догоди. Што ми нису рекли да деведесет и друге не враћам народ из избјеглиштва. Да ми људи не гину. До сад би се народ негдје снашао, а сад мора у избјегличке центре.

Кажем Драгану да свратимо до стана. Град аветињски пуст.

Улазим у све просторије. Провјеравам да не остане нешто важно, посебно какви моји папири. У спаваћим собама гелери разбили прозоре, стакло по поду и креветима. На столу начета флаша ракије. Шљивовица прокупачка љута. Наздрављамо један другом и ракију остављамо на столу.

У ходнику, на полици ормара за гардеробу, пет-шест „промова“, противпјешадијских одскочних мина.
Драган предлаже да минирамо врата.

На тренутак размишљам и кажем да то нећемо чинити.

Тај што их отвори није крив што одлазимо из Купреса. Прави кривци та врата никада неће отворити. Посебно они што сједе у Београду и Палама.

Крстим се, закључавам стан, али се са степеништа враћам, откључавам врата и кључ стављам са унутрашње стране у браву.

Свраћамо и до Мићине куће.

Свуда около Јеленине и Наташине ствари. Књиге.

Узимам неке ситнице, знам да ће их обрадовати. Ако их у несрећи која их је задесила више ишта може обрадовати.
Враћамо се у град. Улазимо у некадашње сједиште Општинског комитета СК, изнад кафане „Лашва“, гдје се у рату налазило сједиште општине. Занима ме да ли су евакуисали сву документацију. Срећом, све је празно. Правимо посљедњи круг главном улицом и крећемо за Благај.

Пут већ закрчен војском, па на појединим дионицама возимо и поред пута.

На излазу из Билог Потока наилазимо на наше тенкове. Излазим из аута, да се поздравим са момцима. И да им кажем да се случајно не повлаче до Машета и капеле. Игром судбине, први тенкиста на којег сам наишао био је Рајко Крндија, мој брат од тетке.

Објашњавам му шта ме мучи. Каже, не брини, ми се баш овдје распоређујемо. Тенкови силазе с пута у околне увале.

Купрешку висораван притисла густа јесења магла, кроз коју се назиру први наговјештаји свитања.
Захваљујем се богу што је магла, па Хрвати и муслимани не виде ову колону.
Ако је поклопе артиљеријском ватром направиће кланицу.

У тој гужви срећем Милана Милишића, који је са јединицом управо стигао са Купрешких врата. И њега муче исте бриге, нови положаји наше бригаде и хрватска артиљерија.

Каже да је управо срео Ракића и упозорио га да му се на малом и брисаном простору налази неколико хиљада војника.

Ракић га је загрлио и рекао му: „Милане, не брини, неће нико погинути. Све је договорено“.


Када га је питао гдје ће бити нова линија овај му је рекао да ће бити код гробља на Машету.

Задовољно констатујемо да се војска ипак распоређује два-три километра прије Машета, одмах изнад Злосела.

Од Милана сам сазнао да га је Ракић тог јутра позвао у четири сата и рекао да повуче људе са тунела, преко Малих врата, према брдима сјеверно од Злосела. Наредио му је да он и његови војници иду низ линију Мркоњићана, да и њима пренесе наредбу за повлачење и да добро пази да неко од људи не остане.

Драган и ја у Растичеву скрећемо уз Велику Плазеницу.

Војници из команде и кухиње не спавају. Цијелу ноћ су пресједили крај ватре. Чекају вијести.
Нестрпљиво, углас, питају шта има ново.

Кажем да управо напуштамо Купрес.
“Buncaju ljudi i postaju umorni od života kad nemaju pred sobom neki cilj prema kome bi upravili svaki svoj napor i svaku svoju misao.” Marko Aurelije
Avatar korisnika
Smail Aga Cengic
 
Postovi: 790
Pridružen: Sub kol 23, 2014 11:39 pm
Lokacija: U carevoj bašči

Alagic je prvi usao u Kupres

PostPostao/la Smail Aga Cengic » Pet stu 03, 2017 12:50 pm

Ратни дневник, 3.новембар 1994 – Чудан сусрет официра ХВО и бораца ВРС након пада Купреса

Ујутро су муслимани напали наш положај на Семешници, али је напад кратко трајао. Прије и послије напада муслимани су се довикивали са мојим војницима. Углавном провоцирају, питају гдје нам је Купрес и шта чекамо, зашто не кренемо у правцу Шипова.

Закључио сам да су краткотрајно пушкарање и довикивање само „испипавање пулса“ и да ће ускоро услиједити озбиљнији напад.
Зато на Семешницу шаљем Драгу Чолића и Жељка Милишића Бераћа.

Из правца Купреса допиру артиљеријске детонације. Напуштени град гранатирају Хрвати!
Да ли због тога што мисле да смо још у Купресу или да би спријечили муслимане да прије њих уђу у град? Или реда ради? Да би сутра могли рећи да су га освојили, а не добили као поклон. Заједнички поклон српске политике и муслиманске војске.


Купрес смо изгубили. Војска се повукла на прилазе Благају. Данас успостављена линија одбране од Плазенице до Курљаја и даље до Хрбљине је неколико пута краћа од линије Плазеница – Стожер – Сивер – Радуша – Равашница – Паклине – Црни врх – Батоглав – Доњи Малован – Дрежница коју смо до сада бранили. Постојеће јединице су више него довољне да је бране. Значи, Благај ће бити одбрањен. Не смије да се догоди да та одбрана буде угрожена нашим киксом на Плазеници.

Бринуло ме је што су јединицу коју сам прије десет дана преузео били људи из радне обавезе, који су мали или нимало учествовали у борбама. Боље је имати десетак искусних бораца, него педесет неискусних.
Ишао сам од једног до другог рова, настојао да војницима подигнем морал, убјеђивао их да нам муслимани не могу ништа, али и грдио их што још увијек немају ровове и заклоне.

Ровови плитки, грудобрани ниски. Не може у њих да стане пола човјека, а камоли да уђе неколико људи. Да дејствује и буде заштићено од непријатељске ватре.

За разлику од муслимана који су на достигнутим линијама одмах копали дубоке ровове, правили читаве траншеје, ми смо то нерадо радили. Отаљавали посао.

Криштина драга празна. Минобацач и гранате остали на напуштеном положају. Командни шатор празан. Нигдје живе душе. Из правца Крижа око мене фијучу меци. Станем у заклон, не превише гласно питам има ли кога, нико не одговара.

Војска побјегла. Без борбе. Кроз појас шуме који од командног мјеста води према Растичеву. Трчим да стигнем људе, да их вратим на положај, прије него што га узму муслимани. Нигдје никог.
Километар даље, надомак локве, на ливади сједи и лежи неколико десетина, можда и свих стотину милиционера.
Ливада се шарени од униформи.

Објашњавам ситуацију, молим да бар њих двадесетак пође са мном, да запосједнемо напуштени положај на Крижу. Док не вратим војску која је побјегла.
Одговарају ми да су кренули на други задатак. Иду према Маглају. Објашњавам да је Маглај ту близу, да неће ништа изгубити, али не вриједи. Међу њима видим и неколико Купрешана.
Док се ја са њима објашњавам од Семешнице поново почиње да допире пуцњава. Муслимани су кренули у нови напад, чије детаље сазнајем касније од Драге Чолића.

Душан и Боро остали су са са Бераћем и Драгом Чолићем.
Распоредили су се у ровове. Први ров до Чолића и Бераћа запосјео је Борис, други Стево, трећи Јово Поповић….
Убрзо након што сам ја отишао, Предраг и још двојица војника ставили су Јанка на носила и понијели га према команди. Оставили су га надомак Криштине драге, јер су муслимани са Крижа на њих отворили ватру.
Овај напад је трајао око пола сата.
Једна граната погодила је у Борисов ров и тешко га ранила.

Када је напад одбијен, Душан и Бераћ су рањеног Бориса, преко положаја које су држали Шиповљани, снијели до цесте и послали у болницу у Бањалуку, гдје је два дана касније преминуо.
Шиповљани преузимају ровове наше борбене групе до косе на којој су били Чолић и Бераћ.
Након тога, Јовица и његови војници су самовољно напустили Семешницу и низ Прла, преко Купрешке ријеке, отишли у Ново Село, кући.

Семешницу, коју су муслимани напали свом силином у два наврата, смо одбранили. Криж и Криштину драгу на које није било правог напада, смо изгубили.

Тог дана, док смо ми бјежали и војевали по Плазеници, око 10 часова пријеподне, након што су се увјерили да је град напуштен, први муслимански војници из правца Купрешких врата, припадници 307.бригаде ушли су у Купрес.

Мехмед Алагић је касније изјавио да је тог јутра изашао на Стожер и радио везом обавјестио Хрвате да је Купрес напуштен и да слободно крену у град.
У два сата поподне наши војници, који су већ били запосјели положаје на Курљају, обавјестили су команду да хрватска колона аутобуса, тенкова и камиона из правца Малована, улази у Купрес.
Без борбе.
“Buncaju ljudi i postaju umorni od života kad nemaju pred sobom neki cilj prema kome bi upravili svaki svoj napor i svaku svoju misao.” Marko Aurelije
Avatar korisnika
Smail Aga Cengic
 
Postovi: 790
Pridružen: Sub kol 23, 2014 11:39 pm
Lokacija: U carevoj bašči

Re: Bitka za Kupres - info iz prve ruke

PostPostao/la Smail Aga Cengic » Pet stu 03, 2017 12:54 pm

Што је колико јуче било незамисливо. Све ми изгледа као ружан сан, кошмар.
Сат времена касније колона хрватских тенкова прошла је кроз Олово и Османлије и ушла у напуштена Злосела.
Шест тенкова зауставило се на излазу из Билог потока, према Сухови и Благају.
Неколико стотина метара испред положаја наше пјешадије, иза којих су се налазили наши тенкови.

Убрзо су се из правца Билог Потока путем према Благају појавила и два луксузна џипа, марке „чироки“ и „пајеро“. Иза џипова је наступала хрватска пјешадија, развијена у стрељачки строј. Џипови су упали право међу наше војнике, припаднике Кључког батаљона, који су након повлачења из Купреса запосјели положај у ширем захвату пута Купрес – Благај.
У једном џипу били су возач и пуковник Хрватске војске, у другом џипу возач и официр нижег ранга.

Између изненађених припадника ВРС и „гостију“, који су очигледно и сами били затечени присуством српске војске на том мјесту, повео се сљедећи разговор.

Српски војник: „Гдје сте се запутили?“
Хрватски пуковник: „Кренули смо до капеле. Откуд ви овдје?“
Српски војник: „Овдје смо распоређени. Ово нам је положај“.
Хрватски пуковник: „Па, ви сте требали бити с ону страну гробља и капеле. Тако је договорено“.

Ријеч је о капели и гробљу на Машету, између Сухове и Растичева, два и по километра од мјеста гдје је разговор вођен.
Хрвати су се први снашли и „омекшали“ атмосферу: из џипова су изнијели два картона са лименкама Карловачког пива и цигарете. И понудили своје домаћине.
Српски војници, уморни од свега, жедни и гладни, огорчени због пада Купреса, убјеђени да га нису изгубили војнички већ политички, прихватили су понуде.

Разговор је настављен у мање усиљеној атмосфери. На примједбу српских војника да није поштено што су ушли у савез са муслиманима и мучки, с леђа, напали купрешке Србе, који су прије годину дана од муслимана спасили више од 4.500 Хрвата, услиједило је утјешно увјеравање хрватског официра да су морали да нападну да Купрес не би заузели муслимани, а да је крајњи циљ њихове офанзиве – заузимање Бугојна.
Чак је објашњавао да ће Бугојно напасти заједничким снагама са Србима.


Како се више није имало шта разговарати, нити је било резона да се послије попијеног пива и попушене луле мира пуца, хрватски пуковник се пјешке удаљио у правцу Злосела, уз објашњење да иде да врати своје тенкове.
Тенкови су доиста и враћени према Злоселима.

Уз неко објашњење које је Србима очигледно било увјерљиво и нижи официр је несметано одшетао према Злоселима.
Џипови и возачи су задржани до доласка војне полиције, која је возаче ухапсила, а џипове заплијенила.

У вријеме читаве збрке и појаве хрватских тенкова, један од присутних командира оклопног батаљона српске војске затражио је дозволу да српски тенкови који су се налазили у близини ступе у акцију и нападну хрватске тенкове.

Из команде у Благају стигло је упозорење да се не предузима никаква акција.
Само десетак минута након што се војна полиција са џиповима и возачима удаљила са мјеста сусрета и испијања карловачког пива, Хрвати су плутонима из вишецјевних бацача ракета почели да туку Благај, Мрђеновце, Растичево и новозапосједнуте положаје ВРС на Маглају.

Када сам чуо детаље сусрета на брдима између Злосела и Сухове, поново сам се сјетио претходне ноћи, када је генерал Борић издао наредбу за повлачење из Купреса и на војној карти повукао линију преко Машета.
Да ли је наше повлачење из Купреса ипак договорено? Да ли је договор постигнут раније или у ноћи када је војска повучена? Да ли је тим договорима одређена и линија до које ћемо се повући?

Или је генерал Борић случајно одредио да се његове јединице повуку до Машета?
Да ли је помињање „договора“, капеле и гробља, од стране хрватског пуковника резултат његове домишљатости у покушају да се извуче из клопке у коју је упао или је договора ипак било?

Зашто хрватска артиљерија која је претходних дана плутонима из ВБР-ова преоравала положаје српске војске цијело јутро и пријеподне није испалила ни једну гранату на пут којим се повлачила српска војска? Пут од Купреса, посебно у Злоселима, био је буквално закрчен возилима и људима, у случају да је било гранатирања српској војсци су могли бити причињени велики губици.
“Buncaju ljudi i postaju umorni od života kad nemaju pred sobom neki cilj prema kome bi upravili svaki svoj napor i svaku svoju misao.” Marko Aurelije
Avatar korisnika
Smail Aga Cengic
 
Postovi: 790
Pridružen: Sub kol 23, 2014 11:39 pm
Lokacija: U carevoj bašči

Re: Bitka za Kupres - info iz prve ruke

PostPostao/la Smail Aga Cengic » Pet stu 03, 2017 1:02 pm

Ратни дневник, 31. октобар 1994

Када је муслиманска офанзива из правца Бугојна почела, 19.октобра, у Седмој бригади ВРС било је само 1.569 бораца. А само њих око 500 било је распоређено на фронту према муслиманима, од Мрачаја, преко Ђолине косе до Мале Луке. Остали су били на фронту према Хрватима (Вуковско, Равно, Рилић и Малован) или распоређени по дубини – у оклопном батаљону, на артиљерији, у команди и приштапским јединицама (позадинска чета, инжињерија, везисти, кухиња, војна полиција и сл.)

У међувремену, већину бораца са фронта према Хрватима пребацили смо према Бугојну и муслиманима и тако линије према Ливну, Томиславграду и Прозору оставили без озбиљније одбране.

Са одмора се вратило неколико стотина војника, у помоћ су нам стигне набројане јединице, али све то је било премало да премости прави „јаз“ у бројчаном стању наших и непријатељских снага.

Практично, најмање десет муслиманских нападало је на једног српског војника.

У раним јутарњим сатима у силовитом противнападу, који су предводили корпусни диверзанти и „Пантери“, муслимани су одбачени са Лупоглаве и Стожерца, а тек пристигла чета из Гламоча је блокирала село Кукавице, чиме је поново успостављена контрола над путем од Купреса до Кудиља, Вуковска и Бућоваче.

Цијела линија фронта „гори“ од пуцњаве, а најжешће борбе вођене су за Привију, превој на сјеверним падинама Велике Плазенице, изнад Злосела, чијим падом би био угрожен пут Купрес – Благај – Шипово.

Послије цјелодневне битке, у којој су са њихове стране учествовали борци из три бригаде (370, 27. и 308. бригада) муслимани су Привију ставили под своју контролу.


У досадашњем току рата било је уобичајено да се на једном правцу противник нападне једном, највише два пута у истом дану. Први напад би најчешће почињао у зору, када је војска поспана, а други сат-два послије првог или поподне. Тог неписаног правила су се придржавале све три војске.

Од 19. октобра, када су почели офанзиву на Купрес из правца Бугојна, муслимани изводе и по пет-шест напада дневно. Користећи вишеструку надмоћ у људству, нападају у таласима, што је и организационо и психички тешко издржати. Посебно кад су они што се бране знатно малобројнији и кад не вјерују у коначну побједу.

С једне стране, муслимани су почели да се убацују у празан простор између Демировца и Привије
, па је Ново дио људства морао да одвоји за одбрану своје лијеве бочне стране. Срећом по њих, с времена на вријеме јужне падине Демировца и Плазенице „чешљали“ су прага и тенк из Ратковина и тако спријечавали муслимане да им потпуно зађу иза леђа.

Друго, било је много рањених, које је требало износити са положаја, на којем је остајало све мање бораца. Рањени су Ново Трифуновић, Боро Милишић, Стојко Пријак, Ново Мијатовић, Ђоко Матић…

Међутим, иако малобројни, суочени са вишеструко бројнијим непријатељем, који је у борбу стално уводио нове снаге, Благајчани су одбијали нападе.

Свјесни да бране своје село.

Против себе су очигледно имали искусне ратнике, о чијој спремности на борбу довољно рјечито говори податак да су своје нападе буквално најављивали, довикивањем: „Четници, ми поново крећемо“ и „Алах екбер“.

Била је то једна од жешћих пјешадијских битака ових дана на купрешком ратишту.

У току шестог напада браниоцима Привије је понестало муниције, па су били принуђени да напусте своје ровове и повуку се према Буковачи, гдје су заноћили са полукружном одбраном.

Након што су заузели Привију код муслимана је извршена смјена, „специјалце“ су замијенили „линијаши“, који се нису оглашавали ни пуцњавом, ни виком. Чуло се само да на достигнутој линији копају ровове.

Команда бригаде је у вечерњим сатима на Привију упутила помоћ од 40 бораца, који су тог дана пристигли из Мркоњић Града.

Све вријеме док је трајала битка за Привију, муслиманска артиљерија је жестоку тукла положаје Граховљана на сусједној Буковачи, али на том правцу није било пјешадијских напада.

Ујутро, прије почетка борбе, муслимани су заробили Анђелка Пивача, који се враћао од куће у јединицу, промашио нашу и ударио право на муслиманску линију.

Код нас на Великој Плазеници дан протиче мирно, али смо узнемирени због „ломљаве“ која се догађа километар десно од нас, на Привији.

С времена на вријеме на Демировцу дође до жестоке размјене ватре између муслимана и Бањалучана, али се све брзо утиша.

Око 14 часова муслимани нападају на Вуковско и тако купрешко-бугојански фронт шире за додатних петнаест километара.

Њихова 317.бригада заузима Сивер (1561), Јечањ и све висове изнад вуковских села. Без озбиљнијег отпора. Скоро све снаге које смо имали бацили смо на одбрану Купреса на Купрешким Вратима и Стожеру.

Десно од правца надирања те бригаде, у ширем рејону Мрачаја, муслимани су формирали Тактичку групу један, у чији састав су ушле 17. и 37.бригада, са четом војне полиције, цивилном полицијом из Бугојна и водом из састава лаког артиљеријског дивизиона.


С наше стране, на тај дио фронта у испомоћ је упућено је 70 војника, тек пристиглих из Кључа. Са задатком да, у садејству са кључко-вуковским батаљоном који је бранио Вуковско, зауставе надирање непријатеља, а ујутро поврате изгубљене положаје.

Преостали мјештани Вуковска, Бућоваче и Кудиља, који су се послије евакуације 22.октобра вратили у село, да пазе на куће, хране свиње, живину и стоку коју још нису истјерали према Благају, поново напуштају Вуковско.

Ситуацију у Вуковску додатно отежава то што је дошло до прекида жичане везе са командом у Купресу.

Ни овај дан није прошао без мртвих и несталих српских војника.

Околност да свакодневно заробљавају српске војнике обезбјеђује предност муслиманима, зато што стално добијају свјеже информације о стању наше војске, њеном распореду и снази јединица, недовољно брањеним правцима у српским одбрамбеним линијама а понекад и о нашим плановима.

Подаци прикупљени прислушкивањем радио-веза говоре о знатним губицима у људству и на муслиманској страни.

У вечерњим часовима из Команде Другог крајишког корпуса у Дрвару у команду Седме бригаде стиже обавјештење да је уочено велико груписање хрватских снага у ширем рејону Шујице, Дувна и Ливна.
Вишедневни контакти федералних коалиционих партнера Хрвата и муслимана завршени су састанком, који је предвече одржан у Шујици.

Муслиманску делегацију предводио је генерал Алагић. Међутим, љут што га у Шујици није сачекао Тихомир Блашкић, командант ХВО, Алагић је одбио да разговара са нижим старјешинама ХВО и вратио се у Бугојно. Пола сата прије поноћи дошло је до новог састанка, овај пут у селу Крупа код Горњег Вакуфа.

На састанку је потписан споразум о укључивању хрватске војске у офанзиву на Купрес, којим су прецизирани правци дејства двије војске и подјељена територија чије се заузимање очекивало.

Хрватска страна потврдила је своју спремност да прекине примирје са српском страном, које је трајало 17 мјесеци и нападне јединице ВРС на Купрешкој висоравни.

У Шујици је почела са радом и њихова заједничка команда.

Договорено је да се муслиманска војска на Купрешкој висоравни заустави на сљедећој линији: Врелинска долина – Мали Криж – село Отиновци – Бегово Село – Скок – село Ледићи – Мала Плазеница – Паљике – село Јурићи – село Растичево.


Војници још немају информације о поновном склапању савезништва између муслимана и Хрвата, али и без тога нема ни једног који није убјеђен да ће нас Хрвати напасти. И тако нам се „захвалити“ што смо прошле године, кад су се они међусобно клали, спасили око 900 хрватских војника и око 4.000 хрватских цивила из Бугојна. Било је само питање времена када ће нам браћа „забити нож у леђа“.
“Buncaju ljudi i postaju umorni od života kad nemaju pred sobom neki cilj prema kome bi upravili svaki svoj napor i svaku svoju misao.” Marko Aurelije
Avatar korisnika
Smail Aga Cengic
 
Postovi: 790
Pridružen: Sub kol 23, 2014 11:39 pm
Lokacija: U carevoj bašči


Vrati se na: Armija RBiH vs. agresorske vojske

Tko je online

Nema registriranih korisnika pregledava forum i 1 gost